Путоказ

КРОЗ КАЊОН СВРЉИШКОГ ТИМОКА, ШИНАМА И СТАЗАМА
Последњи воз за стару пругу
Док у развијеним европским земљама улажу напоре да железнички саобраћај учине још бржим, ефикаснијим и јефтинијим, Србији је из међународних финансијских институција препоручено да од свих својих пруга задржи само две, а остале укине. Са живописне трасе једне од пруга „штиклираних за укидање” репортери „Националне ревије” доносе пун кофер доказа да није мудро журити у остваривању таквих препорука. Лепоте, туризам, друкчије привређивање, шарганско искуство – само су неки од аргумената

Текст и фотографије: Драган Боснић

Кажу да би по препоруци Светске банке и ММФ у Србији требало да остану само два пружна правца, дуж „Коридора 10” и Барска пруга, уз могућност задржавања попречног правца Пожега–Сталаћ. Све остало се гаси као непрофитабилно и непотребно. Некад густа мрежа војвођанских пруга је одавно замрла, Дански краљевски воз више не саобраћа, а и пруга према Бору је била привремено укинута. Истовремено, развијене земље све чине да железнички саобраћај постане савременији, бржи, еколошки и економски оправданији. И искуство са Шарганском пругом указује да је железница све занимљивија за туристе, те да није мудро шине уклањати напречац, преко ноћи. Један од пружних праваца„виђен за укидање” је и Ниш–Сврљиг–Књажевац–Зајечар–Неготин. Реч је о изузетно сликовитом пределу, нарочито у делу од Сврљига до Књажевца. Управо том пругом која спаја Нишаву и Дунав, можда једним од последњих возова, прошли су и репортери Националне ревије, доносећи пред Вас ову причу за читање и гледање.
Пруга је трасирана крајем XIX века и била велики изазов за пројектанте, још већи за неимаре. Највеће препреке на траси били су кречњачки масив Тресибабе и огранци Сврљишких планина. На деоници од Сврљига до Књажевца пруга се пробија кроз живописни кањон Сврљишког Тимока. У односу на изувијани ток реке, њена путања је знатно краћа, јер пролази кроз 32 тунела и преко приближно толико мостова. Од станице Подвис до Нишевца, путовање подсећа на шарганску вртешку, само што пруга иде право а река прави безброј осмица око њене осе.

ВРЕМЕ МЕРЕНО ЛУЛОМ

Ту, од Миљковца до Палилуле и Нишевца, кривуда најлепши део кањона. Стајалиште Миљковац нема станичну зграду, не примећује се ни пут до истоименог села. Одатле до станице Палилула пругом се прелази три километра, а лепом стазом поред реке малчице више. Кањон је ту знатно шири, приметно је и присуство излетника и риболоваца. Село Палилула део је насеља Варош оформљен уз пругу. Варош је некад била подграђе, односно пазариште Сврљишког града, чије остатке на високој стени изнад реке мештани зову Куле.
Веома давно, током неогена, пространу Сврљишку котлину испуњавало је велико језеро. Воде језера беху се намериле на западни обод Тресибабе, пар стотина метара високу стену која се пружа неколико километара правцем исток-запад. Заобилазећитврде а мрвећи сипљиве стене, пробише се путањом невероватно дугом и кривудавом. То је данас Сврљишко ждрело, сигурно најсликовитијаклисура у Србији. Управо ту, на неколико стотина метара високој стени са које се пружа незабораван поглед на клисуру, подигнут је Сврљишки град.
Стену на којој је подигнут Сврљишки град са две стране окружује Сврљишки Тимок, а са треће река Белица. Прилаз са четврте стране је узан и лако брањив. Град се помиње у XII веку, током владавине Стефана Немање. Према неким изворима, разорио га је турски одметник Муса, године 1412. Прича се да је локални спахија, када би кретао у град, увек палио лулу. Лула би горела таман колико је трајао и пут. По томе је некадашње подграђе прозвано Палилула. Од Палилуле до града је скоро три километра великог успона. Сад, да л’ је Турчин био брз и спретан као дивокоза, или је та лула страшно споро горела, ко ће знати?
У крашком кањону, чије се литице дижу скоро четири стотине метара висине, постоје небројене пећине. Једна се налази испод самог града. На месту где се река Белица улива у Сврљишки Тимок направљена је мала брана, па се ту током лета радо купају деца из околине. Поред Белице, Тимок ту добија топлу воду са термалног извора званог Бањица, па су овде долазили и старији мештани да лече реуматизам.
Од Бањице до Нишевца кањон више није тако дубок, а ни тунели на прузи дугачки. На падинама изнад пруге неколико травара бере ртањски чај, за који тврде да је бољи од оног на Ртњу. Около пасу мања стада чувених сврљишких оваца, а жене у реци перу вуну. Риболовци на обалама. Занимљиво, прво удружење риболоваца у ФНРЈ основано је у Сврљигу, што јасно говори о количини и квалитету рибе у Сврљишком Тимоку.

ПЕЋИНЕ, ПОНОРНИЦЕ, ПРЕРАСТИ

Град Сврљиг је крајња тачка овог путовања. У доба књаза Милоша ту је била граница, али и град бунџија. Дуго је околина Сврљига носила назив Поп-Маринкова република, по свештенику који је предводио буну против Милошеве самовоље. Зато је под Обреновићима, веле, ово дуго остао неразвијен крај. У другој половини XX века, међутим, град је у једном периоду имао више запослених него укупно становника. Сећање на то време обиља је још очувано у кафани „Камионџије”, где се кобасице и вешалице продају на метар а пљескавица је тежа од пола килограма. Можда је баш то право место на којем би ова прича требало да се заврши, али још је пута пред нама.
У непосредној близини Сврљига се налази место необичног имена – Копајкошара. Прича се да су још Турци спалили село, па су становници живели у земуницама из којих су земљу износили кошарама. Старо село, старе куће од земље и још старији житељи. У селу посетиоци нису чести, али, од када је овдашња пећина Самар ушла у Гинисову књигу рекорда као место где је спелеолог Милутин провео више од годину дана, мештани се не чуде дошљацима и не питају много. Пећина је дуга скоро 750 метара, има лепе украсе и налази се на самом ободу села. Испод ње у јаком млазу извире вода.
На месту где понире, река прави један веома занимљив прераст који се, као и пећина, назива Самар. До места понирања није лако доћи без водича или доброг навођења. После пола сата провлачења зараслим стазама прво се чује хук воде која понире, потом се појави трокраки прераст. Приметно је да је прераст био саставни део пећине у коју река понире. Коју стотину метара даље је још један понор, али мање атрактиван од овог.

***

Бомбе, одозго или одоздо?
Град који мештани називају Куле био је солидно очуван до бомбардовања Србије од стране НАТО-а, у пролеће 1999. Да ли је тада и он постао „колатерална штета”, као и цела ова земља, или су га заиста одоздо минирали трагачи за златом из неке давне приче, тешко да ће икад бити поуздано утврђено. Ако су то заиста били људи које је усред рата тресла златна грозница, јесу ли штогод нашли?

***

Вирус златне грознице
Зна се да су овом пругом Немци током Другог светског рата четири године извлачили бакар и злато из Бора. Мештани приповедају, нарочито у дугим зимским вечерима, да нису сви ти вагони стизали до одредишта и да су у Тимоку ономад пронађене неке златне полуге. Вирус златне грознице у Источној Србији претрајава дуго, још од римских, турских и хајдучких времена.

***

Пандирало
Сврљишки Тимок је занимљив и на свом изворишном делу. Код села Периш река нестаје у великом мрачном отвору Пандиралу. Шест стотина метара даље, на другој страни села, поново извире на месту које мештани називају Врело. О мистичном Пандиралу су распредане невероватне приче. Неки су, веле, покушали да открију шта се крије у његовој тами. Никад се нису вратили, као што ни стока коју би бујице понеле у бездан више никад није виђена.